Мира Грк – ЖИВА ЗАКОПАНА

 

Не тражите је Господине.
Узалуд чежњом куцате на врата њеног срца,
залуд звоните смехом на њеном прагу,
она је ноћас умрла.
То вам сад само навика
отвара овај тренутак,
само њена сенка
гради Скадар вечности
на крви без дамара.
Нису то њене очи Господине.
Тај празан поглед
није ни налик пролећу
којим вас је гледала.
Нема више сунца
у безбојним прозорима
умрле душе.
Није то њен смех Господине.
Није се она тако смејала.
Она је од вашег погледа
осмех постајала.
Није то њен корак Господине.
Није она тако ходала.
Она вас је у корак пратила,
Вашим крилима летела,
од ваше висине била пијана.
Та што вам је јутром врата отворила,
што вас је погледала,
што вам се насмејала,
Та вас је преварила Господине.
Она само личи на ону што вас је волела.
Она више не станује у том кораку,
не сања на том облаку.
Не дајте да вас превари Господине!
То се она обукла у њене хаљине,
проговорила њеним стихом,
али се никад неће смејати њеним смехом,
јер ње више нема Господине.
Залуд је тражите,
залуд верујете да ће се вратити,
да ће васкрснути пролеће у мртвим очима...
Залуд...
Она је ноћас умрла.
Из ваше руке је украла свилен гајтан,
зар се не сећате... Господине?

(2003)