Све мислим
да отворим прозор
па пустим да изађе из мене
то што већ мора,
нека се пружи друмом,
нека нађе свој пут
и нека иде бестрага.
Али сачека ме скамењен дан,
сатеран под тамну опну неба,
од крутог картона кривудав изрезан дрворед,
посред цесте
у мастиљавој локви
потпољена разлупана пластична саксија
која прети својом оштром ивицом
и цвећем што као да је живо.
Људи су на пословима,
деца гризу јабуке и мајчине образе,
опонашајући вриском
и бесним тргањем хаљина,
очеве када се кући врате.
Ово није дан да доносиш одлуке
рекла си ми,
наносећи руж
онако у брзини
као увек када се жури
да се речи не отму,
не изговоре до краја,
да се не закасни
пред тишином
која се опружила на кауч
огледајући се дремљиво
преко твојих голих рамена
у огледалу.
Нема коментара:
Постави коментар