Савва Радулович – СРАМОТА

у скученим становима
још увијек заудара на лаж
љубав се продаје на кила
свакодневно лифт превози бол
горе-доље
што варира као притисак

његовани пси замјењују њежност
нерођену дјецу
потомство

а мене нимало није срамота
што живим у малом граду
и пишем о једној сузи
у великим очима једног човјека
што сам старомодна и волим да трпим
док те чекам испод једног истог стабла
годинама

није ме срамота
што сам сама, а сви су моји
што једем прстима
волим срцем
чак и онај уски врат винске чаше
из које испијам крв себи самој

што сам везана за овај камен
и није ме срамота
што сам остала овдје
гдје сам зачета
да све пробам испочетка

нека други јуре скупа свјетла
из моје таме се најприје види бог