Иван Станковић – ПРОСИО БИХ ТЕ ХИЉАДУ ПУТА

 

 

Просио бих те хиљаду пута
само да хиљаду пута
чујем твоје да
од једног до другог да
срце ми лута
као од једног до другог сна
па да те запросим и хиљаду и први
пут; да кључање то осетим
крви
у телу
ту пламтећу грозницу
потребу узаврелу
и врећу просидби пред тебе да
проспем целу
и сваки пут твоје да
да чујем
да му се сваки пут изнова
са усхитом истим
обрадујем
и њиме да се опијам, трујем
кô оним Ремарковим калвадосом
да ти пред најлепшим
на свету носом
прстеном своје покојне мајке
млатим
и сваки да у неверици пут схватим
да жена мога живота
она иста
по хиљаду и ко зна који пут
поново приста
да се за вене још чвршће
веже
и да јој лептири у стомаку
(пијано, несагледиво густо јато)
још увек на другу страну не беже
иако, с годинама, волети ме
можда, ето, бива
све теже...
па бих те просио још хиљаду пута
и још хиљаду пута
хиљаду
(то му, ваљда, на милион
изађе)
знајући да сваки пут ће
по једно још да

за мене да се нађе
свако од оног претходног слађе
па ко ту да се онда
од среће снађе?
суђено му је
да поверује?
па онда још дубље у врећу
просидби посегне
руком да заграби
да зађе
да је до рамена у њу завуче
и као верно
лепо васпитано и
дресирано куче
још једну извуче
и положи ти је пред ноге
махнито машући репом
у уверењу, дирљивом, слепом
блиставу да ће кост још
једног твога да
да глође
напросто зато што ће теби
тако да дође
и да по хиљаду и
ко зна који пут ће
за пропалицу једна принцеза
да пође
али тако у стварности ваљда
бајке изгледају
да битангама се највеће
даме предају
некоме ко би их преко кућнога прага
неспретно посрћући
уносио
и зато бих те, супруго вољена
матеро деце моје
љубави једина
још хиљаду пута хиљаду
и ко зна који пут
поново просио.