Јелена Трајановски Станковић – ИЗМЕЂУ

 

 

Између наших прозора
Много је суза текло.
Улице знане посташе дугачке,
Нека пролећа заувек опора
У којима оста што није се рекло –
– На душама нашим окачене значке.

Између наших врата
Много је ћутње било.
Нека привиђења кô утешна  варка.
Некад се тешко очајем барата
И пуно се белих застава вило.
Без капетана остала је барка.

Између наших ноћи
Много је будности пекло.
Загрљаји – сновиђења ретка.
Чекање што никад неће проћи
Срца нам је као стакло секло
Увек бежећи на крај почетка.

Између наших дана
Много је снова стало
Заробљених у какав ружичаст дах,
И одвећ лижемо превише рана
Да би се све у бесцење дало.
Ми од свег бола и не знамо за страх.

Ал' између наших руку
Преплетене вечне су нити
У тешка чворишта нераскидива.
Одувек врагови по љубави туку
Но, то не бива и неће бити.
Некад је победа сасвим невидљива.