Као и увек,прича почиње на крају.
У маглу тону црте лица,
сенке муте сећања...
Све теже се препознајемо.
Прича почиње питањима.
У неизвесности одговора
проћи ћемо радост.
И проћи ћемо страдање.
Корак по корак,
деловаће да откривамо
знаке крај пута, заправо...
Упознаваћемо себе.
На тренутке,
туђим чиниће се
и сузе и бездани
и поклоњене среће,
утишане стрепњом
јесмо ли их крали
или заслужили?
Бринула сам да одговор неће стићи
пре него што завеса падне;
да ће доћи касније, за друге...
Док нови буду ходали стазама
које ми смо утабавали,
ми покисли и боси
невини у сну,
док се странци нашим речима
буду поигравали,
када нас на чедном путу
више не буде.
Али прича се испричати мора,
видиш ли...?
Звезде над Партенном опомињу
док чекамо завршни налет
који ће оборити
последње стубове и замке таме,
оборити...
Да иза сопствених зидова
немире и издаје опростимо.
Мислиш ли да ће чути...?
Звезде. Не они који остају.
Хоће ли благом искром
исцелити траг?
Шта год да последњи удар однесе,
причу да схватим
још једном покушати морам,
јер почиње на крају,
а магла се прикрала
и све теже видим
ко био си ти...
Ко сам ја?
Чија позорница је свет?
Сећам се опере.
Кармен страда.
Камен у арени је топао
Месец шаље привид
да ближи је но што јесте,
ти си само наизглед будан...
Све пре тога су скице,
пређени километри
у заносу ка циљу
без поштовања пута.
Сећам се рађања
и смрти која вреба,
идеја и блискости
које су се успављивале саме.
До циља се никада није стигло.
Шта је циљ
разуме ли ико?
Али сећам се луке,
упозорења на пристаништу.
Оних који наваљују, подмећу
и оних који стиснути журе,
али као да их опасност
никада напустити неће,
ипак са уских улица
покушавају да умакну
и погледом понављају:
бежи...
Сећам се да сам се тада запитала
колико верујем себи?
Стигли смо до краја.
Сцене лете над ивицом понора,
али још увек не знам –
где је вера?
Сећам се, то највише боли.
Видим славља
на којима нисмо били на окупу,
сећам се како је Ода радости
пострала оштрица у грлу
и знам покушај ока
да настави да се смеје.
Сећам се да сам понављала
као молитву, као наду:
у самоћи –
буди достојанствена,
буди храбра.
Јесам ли била –
чекам да последњи налет открије.
Да оно што на крхотинама
настави да живи,
оно што настави да воли –
можда и срж вере открије.
Можда , упознам себе.
Пут и ја смо се волели.
Пут и ја смо страдали.
Тим путем,
више не могу стићи нигде.
Прича почиње на крају,
Тражим веру у кораке
овде где циљ
тек дивна је неистина.
Веру у Месец над Партеноном.
У векове.
У пролазност
и гравитацију којом Светло нас држи.
Овде, крила су захвалност
за рађање нових звезда,
разумевање да све што је нестало –
нестати је требало,
а радост је
што младе Галаксије
добиле су прилику да живе.
Носећи два јутра у срцу
као извор, као смисао,
чекам да храм
на ветрометини се сруши.
Да иза срушених стубова
загрлим свет,
ма чија позорница он био.
Да загрлим векове,
иако већ вековима
Кармен страда.
Да загрлим себе
и више не заборавим ко сам.
Као и увек,
прича почиње на крају.
У магли бледе лица,
све лакше оцртава се истина.
Прича почиње питањима.
У неизвесности одговора
проћи ћемо радост.
И проћи ћемо страдање.
Над срушеним храмом
последњи удар грли пробуђене.
Младе Галаксије –
мој су одговор.
Моја вера.
И корак ће ка свету
ослобођеним путем наставити.
Тај корак, свих радости и страдања
био је циљ.
Нема коментара:
Постави коментар