Василија Љешковић – РАДОСТ

 

Дашак повјетарца, лице безазлено.

Мириси њежни, косом свилено.
Ручице трепере игром првом.
Искри милост бистро, снено.

Радоснога сванућа зоре, кутак.
Свечани празник живота, рађање.
Изван градске вреве, родитељство.
Господњих љета, наш тренутак.

Дарови творевини, Творца Бога.
Трепети, тренути, капи росе, дана.
Поља вјенчана златним класјем.
Цвијећем мирисним, Јована, Ана.

Михоље сунце нама на врата.
Молитва Богу:кћерка Марија.
Јесењи дар, молитва оживљава.
Скромни дом, палата од злата.

Корак, свијет одраслих.
Дигитални, олакшани су дани.
Затрпани информацијама.
Недорасли смо и сами.