Ти која си се окупала у сјајном сунцу,
пре но што поста хладни, бео камен,
рећи ћеш куда и од чега? Мени бегунцу:
само за неизрециво да пронађем знамен!
Ти која од месечине запамти ноћ само,
пре но што зором својом заледи цвет.
Рећи ћеш: несрећниче, зашто баш тамо?
Брбљањем немим да победим свет!
Ти ради које од рођења горим,
рећи ћеш зар не видиш ледну реку?
Хоћу Голијата леда да оборим.
Ја, Давид ватре, бљујем таму
јер превише је светла да за срећан пут
пронађем цокуле и доламу!
25. јануар 2022.
New
Зоран Костадиновић – СОНЕТ
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
pazumeti poeziju je zločin,a ne razumeti je laž!
ОдговориИзбриши