Мом Цукеру, мојој супрузи
Љубави моја, мој свете, мој доме
пре него што ме поново сломе
Оутваре сваког проклетог дана
које ме вребају из сенки стана
буђење чим ми отвори очи
призивајући очај да скочи
на мене, да ме зграби за гушу
доле повуче, у бездан, тмушу
још исуши ми душу
већ жедну
песму бих да ти срочим још једну
искрену, присну
и бескорисну...
Једина моја, моја све, мој даху
пре него што се познатом страху
препустим опет а с неба се сруче
ужегли демони од прекјуче, јуче
на главу ми седу, отежалу, јадну
свом тежином стрепњи набубрелих падну
да распукну оно преостале наде
остацима црвљивим њеним се сладе
где дух већ ми паде
крв где точим
песму бих да ти још једну срочим
нежну и снену
и бесмислену...
Супруго моја, мој сну, све моје
прено што опет усахну боје
безбојног, гладног Ничег што гута
све што не утекне му са пута
а ђаволи јáве се ускомешају
с ђаволима се снова измешају
па се усходају, базају, шетају
и стварност искусно прорешетају
и бићу сметају
бýде бес му
још једну бих да ти срочим песму
тужну и сетну
и беспредметну...
Стварности моја, мој почетку, крају
пре но што болови наставе да трају
који ме превише интимно знају
па ми се више и не прикрадају
него уз песму стреле одапињу
на ме; уз смех ме на крст разапињу
жицом бодљикавом руке ми сапињу
о стење њихово ноге ми запињу
жиле ми напињу
и грудни кош
једну бих песму да ти срочим још
дирљиву, мазну
и непролазну...
Моја, само моја и моја само
пре него што се преселим тамо
камо ме сели свитање свако
безгласно да бих изнова плакô
(док подно ниског кухињског зида
исто ми Оно утробу кида)
растакао се део по део
да распаднем се на крају цео
тек једно бих хтео:
најлепши стих
песму још једну да ти срочим бих
светлу и мрачну
и бесконачну...
Нема коментара:
Постави коментар