Мом Цукеру, мојој супрузи
Како зауставити жар поезије
која из твога ока крене
па текући кроз моје вене
кроз прсте и оловку се излије
у сваком мраку палећи срећу
као за живе у цркви свећу?
А рекао сам: више писати нећу.
Како зауставити тих речи плиме
која из даха твог се вине
извлачећи ме из дубине
да теби на сунцу још кујем риме
сваку све чвршћу, сваку све већу
до неба самог, јер с њима – где ћу?
А рекао сам: више писати нећу.
Како зауставити се? стати како
при погледу на твоје лице
саме кад затрепере жице?
Том искушењу би подлегô свако...
К теби све моје мисли се крећу
да се у песама сруче врећу.
А рекао сам: више писати нећу.
Нема коментара:
Постави коментар