Драги виртуелни пријатељу
Чекала сам скоро две године
Али каквог смисла има помињати време
Када смо се у њему већ изгубили
Да ставите онај шал око врата
Па да знам да сте спремни
Да изађете из своје собе
И ја из своје
И да се коначно сретнемо
Негде преко пута Сава центра
Код аутобуске станице где се чека прави трен
Да се пређе Газела која нас призива
Витка и већ помало уморна од чекања
Да и наш ускомешани брод без палубе
Протресе њезина ребра
И да нас још једном преведе
На другу обалу
Да бацимо поглед
На Калемегдан и овога јутра
Док Победник трља још поспане капке
Јер му се голуб испео на главу
И још бунован да нам пожели:
Добро јутро!
Обоје да се угурамо у тај бус
Да се угледамо у гужви али тако
Да једно до другог не можемо доћи
Да нам заједнички буде
Само тај један као случајни поглед
И још један којим обухватимо град
И небо понад још поспане реке
И да се насмешимо једно другом
Пре него што се поново отворе врата
Јер ту нас више неће бити
Ми ћемо се већ некако искобељати
Из гужвањца стварности на време
Док још задњи точкови буду на мосту
А предњи крену да коче
пред следећу станицу
Наша места остаће празна
Али то нико неће приметити
Можда само неко ко буде ослушнуо
Смех негде горе у облацима
И приметио један шал
Како лелуја нестварно у ваздуху
Изнад аутобуске станице
А ми ћемо се смејати раздрагани и слободни!
Моћи ћемо да видимо
Сва своја и лица једно другог
И оно из детињства
Уплакано и насмејано у исто време
Косе ознојене од трчања
У сусрет животу и некој непојамној дивоти
Која је сјајна и пече до усијања када се додирне
А Љубав је зову
И смушени када се близу ње нађемо
И уплашени да од ње одемо
И непреболни ако је изгубимо
И до ивице смрти и живота стигли
У стрепњи да је некоме и неко је нама
Као новогодишњи дар
у светлуцави целофан упаковану поклони
Спремни да у тој игри останемо
Довека
На вртешци од смеха и бола
Да се изгубимо тражећи
себе у оном другом
У том бесконачном понирању
Нема коментара:
Постави коментар