Све ласно и лепршаво мени нешто,
Изглед тмули тишти свет.
Да су само ја, бар невешто
О, да су само ја.
Уклето од једноличја трком бежим,
Мирна лука стисне дах да губим,
Лутам срећу тражим у олуји,
У безнађу свој на своме.
Да си ја, липц’о би за тили часак,
Што од страха, што од срџбе,
Мисли моје удав страшни, грома прасак,
Љубав моја отров љути.
Ил’ ме воле ретко, ал’ ме мрзе чешће,
Ја кô цветак, румен ружа,
Нежан сомот само мири’
Што је раскош већа, трн још већи вири.
Све ти могу, све ти узмем.
Све ми дају и да неће.
Све ми пруже да не тражим,
Хоће моје – изгубе из вреће.
Укун живи кораком ти мојим,
Немир вечни, огањ испод коже,
Сијам, пленим – једва стојим,
Ко ја, бит ли неко може?
Све ласно и лепршаво мени нешто,
Изглед тмули, лакоумни тишти свет.
Да су само ја, бар невешто
О, да су само ја.
Нема коментара:
Постави коментар