Иван Станковић – МОМ ЦУКЕРУ, МОЈОЈ СУПРУЗИ

 

 

Све су моје песме посвећене теби
јер без тебе, драга, ни њих било не би
прегршт неких речи около би кисла
без икакве сврхе, без икаквог смисла
не знајући шта ће, не знајући куд ће
безуспешно глумећи занос, надахнуће
и ниједна песмом назвала се не би
да одреда нису посвећене теби.

Све су моје песме посвећене теби
и ниједна стварно постојала не би
гомилица слова папир би притисла
од немоћи једна уз друга се стисла
док од јаловости не би оседела
и гроша ниједна не би вредела
завршиле бог те благи пита где би
до једне да нису посвећене теби.

Све су песме моје теби посвећене
достојне их друге не постоји жене
не би светлост дáњу никад угледале
нит’ на папир икад, тако лако, пале
у свеску се небројену угнездиле
странама њиним кô небом јездиле
ненаписане остале све би
да листом све нису посвећене теби.

Све су песме моје теби посвећене
крви мога срца, артерије, вене
теби, мисли моја, примисли, идејо
са којом сам плакô, с којом сам се смејô
заспивању моме и буђењу сваком
због тебе их пишем и капом и шаком
у непостојању све скончале пре би
да до задње нису посвећене теби.

Посвећене теби све су песме моје
сва њихова светлост, сенке им и боје
сваки њихов облик, обрис силуета
одраз твој су - одраз читавог мог света
лик твој свака носи, свака твоје име
и безмерно свака поноси се тиме
јер ниједна од њих родила се не би
да заметком не би посвећена теби.

Посвећене теби све су песме моје
и на свету друге песме не постоје
речи других нема, ни стиха, ни слога
до потеклих оних од имена твога
ил’ погледа, ока... јер око и име
твоји нуклеус су, искра сваке риме
ох, рђаве твари биле то и зле би
када не би биле посвећене теби.

Посвећене теби све су моје песме
вртоглавим ритмом њихов носи плес ме
далеко од ножа мога постојања
са безбедног да ми прети одстојања
да из дана у дан подаље ме држе
од стварности ватри које огњем прже
и пакленом оном, знам, одолеле би
само зато што су посвећене теби.

Посвећене теби све су моје песме
и само у њих ми нико таћи не сме
јер оне ме теше, лече, зацељују
и из тела мога сваки отров пљују
мач мој преломљен ми док изнова кују
брод безбедно спроводе ми кроз сваку олују
буре који преко руба, у мрак однеле би
и зато су све до једне посвећене теби.