изгубиле смисао.
Птице се нису вратиле, зар не видиш?
Напољу је хладно.
Свиће бледо пролећно јутро
које се држи зимске свежине.
Осмех ми је другачији.
Поцепани су листови књиге
и остала је само посвета.
Остали су празни рамови
на зидовима.
Завесе су се спустиле
и светла су се погасила.
Нема сунцокрета.
Дали су ми кактусе
јер кажу да сам једино о њима
способна да бринем.
Још си ту, али избледео си.
Сада смо две супротне обале,
а мост је порушен.
Не брини.
Научила сам да ходам без страха, али
нечујно да ме нико не опази.
Последњим парама из џепа,
плаћам старици напола увело цвеће,
али нека...
бар је једно од нас платило свој грех.
Нема коментара:
Постави коментар