Јелена Трајановски Станковић – ПРЕЋУТАЛА САМ ТИ

 

Не питај ме где сам била,
Где сам ћутала, где сам се крила.
Као и ти, и ја сам лутала
И тако много тога прећутала.

Прећутала сам ти свитања
У којима си ме покривао
Из неке несагледиве даљине,
И ја сам дрхтурила пуна питања
Буновних, које освит је скривао
Под све моје ношене хаљине.

Прећутала сам ти мајеве
У којима сам те неуморно тражила
По трамвајима и дугим улицама,
У недрима зауздавајући змајеве
Којима сам туђе очи дражила
Док сам своје окретала птицама.

Прећутала сам ти предвечерје
У које сам дахом цртала по стаклу
Обрисе тек слућеног постојања,
Тебе-мог, нешто чедно и нешто зверје
Кад обујми сасвим мене недотаклу
Са нејасно блиског ми одстојања.

Прећутала сам ти хладне ноћи
Које сам грејала слутњом и чежњом,
У камин сна жељу по жељу бацајући,
Мастило мешала са сузом немоћи
Да битке бије с неуморном тежњом
По барицама живота изнова гацајући.

Прећутала сам ти љубав милион пута
Једну те исту, кô у какву стену
Дивљом буром мисли уклесану.
Укруг срца чудновата маршрута.
Не изустих никад сву разузданост њену
Која је целила и дубила на души рану.

Ето, ту сам одувек била.
Ту сам самовала и ту сам снила.
Као и ти, пелин и мед сам гутала;
Зато сам толико тога прећутала.