Станујем у стану који гледа на рођење
Пужа и сове. Он својим прозорима прави…
Некакво свето место.
На глави ми је круна, а под ногама престо
И у том изобличењу рука ми се сави.
Не могу ја да пишем, јер више немам чиме
Отрежњење ми доноси напитак са севера хладан
Подмлађујем се копном, ал умирем са свиме
Јадан сам. Човек. Нитков.
Ситан. Крт. И гладан.
Завесе померам кључем да уђем у небеску кућу
Која је увек на поду, као отворен гроб
Газим понекад свеце, док палим воштану свећу
Човек сноб сам док вичем
Не могу више и нећу!
Одричем се открића и померам у натраг тело
Вичем да пушкама лакше буде да нишане у мене
Не пуцај ми у срце кад имам високо чело
Јадан сам. Човек. Нитков.
Ситан ко пола стене.
Нема коментара:
Постави коментар