Ана Шарчевић – ПТИЦА

 

Од умора птицо мала
ту
си пала
и заспала..
Испод руже мирисне..
Ноћ
си песмом опила
ружа
се успавала...
А ти си је тражила
по мирису
прелепом...
Чула ружа песме пој
на
далеко
мирис свој
је ширила...
Дању птица спавала
ружу
није
видела...
Ружа дању цветала и мирис је ширила...
У њен мирис заљубљен...
Изнад руже
само
ноћу
птица
пева
она снева дубок сан...
Птица пева...
Ноћу ружа не мирише
она
спава
она дише
сасвим тихо лати своје скупила
Птица
над њом
летела...
Свануо је нови дан
славуј заспа
уморан...
Испод ње је заспао
уморан...
Прошло је и пролеће
птицу
лето дочека
мирисом је опчињен
у њу лепу
заљубљен...
Не знајући да је цвет
Не знајући да јој лет баш
изнад
њених латица...
Дању птица спавала
а
ружа је сневала заволела птице пој
не знајући да је баш њој
песму
птица певала...
Смењују се ноћ и дан
остао је само сан
остале су речи песме.
Љубав се проширила
док дан
није
зашао...
Ружа скупља латице...
Ноћу...
Славуј пева песме своје...
(Тако близу а тако далеко).