Драгана Албијанић – НЕДОСТОЈНА

 

Да сам мајка

волела бих на Косову децу да изродим,

јуначком крвљу Лазаревих мученика да их задојим,

у Грачаници да их крстим,

у Дечанима први пут причестим,

за успаванку да им Видовдан појим,

а кад порасту да им, ако Бог да,

монашке мантије кројим.

 

Волела бих да им је одмалена

Богородица мајка,

Њој да хрле и Њу да грле

више но мене,

да им је прво Бог, па отац,

најпре молитва, па онда књига,

светиња да им је друга кућа

која уноси мир у њихова бића.

 

Волела бих да не могу да мрзе ни када би хтела,

да се не свете ни када би морала.

 

Да знају напамет If'од Киплинга,

да Бога слуте и код Баха ил` Рембранта,

да Га нађу и код Шекспира,

у стиховима Хамлета или Краља Лира.

 

А изнад свега волела бих

да им је Православље у души,

а не на уснама,

да им крст није само привезак на гуши,

већ огањ у грудима,

а бројаница да им је молитвена помоћница,

а не наруквица.

 

Да сам мајка,

волела бих да сам мајка на Косову,

и зато молим све мајке

што рађају данас косовске јунаке

да ми опросте,

у име Бога и спојена три прста,

што нисам достојна њиховог крста.