Када ти дођеш
У кући је нешто налик песми
Љубавној.
Ко каже да поезија није у сваком кутку
Чак и у техничким собама хотела
Где уморан радник над судбином зева
Ти си продужетак свега
Схватам то док кожа мог врата руку ти загрева
Мене као сорте самосталне и худе
Мене као жене и ове ноћи дуге
У мраку ти варницу ока познам
И сија њен дечачки сјај
И зато ти тврдим да ништа нема крај
Реминисценције воде пут слободе
У собичак смештен преко пута омраженог локала
Један осмех
И конобару једно хвала
Не било ком
Јер захвални смо ретко
И то је оно што углавном није у реду са светом
Рекли би да смо се тамо срели
А ја кажем да смо се давно још започели
Ништа не надомести
Недостатке за које нисмо знали да постоје
Ништа не попуни празнине
У којима би требало вољени да стоје
Свест ускликне у тихој ноћи
Пропраћеној звуцима шапица нашег кера
Који је цео дан успевао да дрема
Па сада по стану њушка ометајући сан
Који се спрема
Ја волим тај звук
Он мени значи мир
Кретње пса и твој дах на јастуку у композицији
Са њим
Давно је испредан мит о андрогенима
И тако ноћас осећам присуство твоје
Било је једно
И сад су двоје
Постоје
У свом незнању да су продужетак тела
Намењених да би се срела
И не бих знала за руке твоје
И не бих умела да објасним како изгледа
Кад се душе воле
Да није било рамена мог нагог
У летњој ноћи под крошњом овог града
Где спуштен је пољубац твој и сва његова снага.
Нема коментара:
Постави коментар