Кад расвета бљеснула је,
осветливши моје лице,
нашла сам се у представи
непознатог сценарија,
сред огромне позорнице.
Као лутка коју концем
вуче рука не знам чија,
окретах се без сазнања,
игра ли се стварни живот
или каква комедија.
Гурнута на позорницу
вештијих и важних пуну,
да ли права имала сам
и кад беше та прилика
за мој отпор и побуну?
Што улогу безначајну,
са обичним ликом простим,
не покушах да променим
и да једном храбро стргнем
туђу маску, туђи костим?
Је ли било незахвално,
за правила не марећи,
особеност показати,
текст наметнут одбацити,
своју вољу гласно рећи?
Да ли би сви занемели
и настао мук и тајац,
да је комад већ осмишљен,
покварио лик споредни,
тамо неки смешни пајац?
У метежу сналажљивих
не знам да ли место ми је,
ако важно све пропустих,
страхујући од публике,
од критике и режије.?
Теши ме што позорницу
спасоносна чисти метла,
брзо дође чин последњи
па завеса на све падне
и опет се гасе светла.
Нема коментара:
Постави коментар