Задремасмо, уморни од жеге поднева,
случајно у маслиновој сени.
Завлада тишина. Само море пева.
Само маслина зна да смо заљубљени.
Само маслина, над снове надвијена,
разуме језике далеких гласова.
Заспале су шкољке. Шуми морска пена.
Сликам твоје очи. Дванаест је часова.
У једној шачици пастелнога неба
које се пролило између листова
пронашли смо сваку реч која нам треба
и тражићемо је сваки дан изнова.
Жедни се сати отежу као дани.
сваки нови сат се у плими утапа.
Изгубљени компас морнара пијаних
крајеве своје игле кô очи склапа.
Неким сетним мирисом обавијени,
скривамо се још у маслиновој сени.
Пркосећи бури, кô стубови стоје
крај мене маслина и раме твоје.
Милујеш ми косу... само у мислима.
Уморну је грану спустила маслина
на сан, знајући да нисмо заљубљени.
Прерасли смо заљубљеност, зар не?
Радости моја, волиш ли ме?
Нема коментара:
Постави коментар