Јована Милошевић – ОБРИСИ

Упорна
У погрешним
Стварима
Главом кроз зид
Или кроз срце
Повреде миокарда
И бол
У сваком дијелу тијела
Навика
Је постала
Да ме боли
Тако да је сваки
Корак
Ка бољем
Непознато тло
На којем се
Не сналазим
У овим тренуцима
И ријечи су у оскудици
Пуна ми глава
Испразних емоција
Кажу ми
Труди се да чујеш само оно
Што је ту поред тебе
А у мени су
Слојеви прошлости
Гласови будућности
И ако их отпустим
Неће много ни мене остати
Скројена од прошлих дана
Неухватљива у времену
У којем живим
Само схватам
Да
Ми смо
Залутали одрони
Изгубљене приче
Али не у преводу
Него у модернизацији
У отуђењу
Од других
И од себе
Овдје нема
Живота
Али има
Преживљавања
Ситнице
Више никоме
Не значе
Ништа
А људи стреме ка
Великим глупостима
Не могу да видим
Човјека
Већ обрисе
Некога
Ко је давно престао да живи
И почео само да по(стоји)