На овом земаљском свету
што си невинији, пут ти је трновитији.
Најмање грехе ти броје,
и много се боје –
да их твоја невиност не повреди.
Шта је пост у храни, мама,
ако те ружна реч посрами,
ако те бесни пси појуре
и кад љубав спава негде у тами?
Чистота душе, злобника мами.
А ти, мама, од уста одвоји,
гладне и јадне хлебом нахрани.
Љубав своју велику им дај
као што знаш!
Знам да би хтела горе на небо,
где расту дивне руже без трња.
Кад кренеш, љубав и песму понеси,
за песму и љубав, места је свуда.
Сети се, мама, одласка мога:
и ја сам песму само хтела...
На путу до неба,
песма је са мном полетела,
а љубав са душом сам однела.
И опет кажем ти, драга мама:
гладне и јадне хлебом нахрани
и љубав им своју велику пружи...
Треба, мама, то да знаш...
Бог те воли, када све даш.
13. септембар 2022.
Нема коментара:
Постави коментар