Твој је нежн ишапат скривао лепоту
И један пољубац, као мирис руже.
Ненадано, мило, твоје око благо
У сећању живи, док јаблани туже.
Где је она реч што песника уби,
И по срцу баца хиљаде семена,
Из којих ће нићи песме, као данак
Оних прошлих, давно минулих времена?
И све ће се речи изгубити потом
Док на срцу старе зацељују ране,
И нико на свету овом знати неће
Да чекасмо вече, зора да нам сване.
Snajkice ovo je jako lepo ustvari zrelo
ОдговориИзбриши