Ти си она врцава и нејасна сена
Што се шепури по напуклом витражу
Мојих питања – постадох ли најзад и ја жена
Спакована у фину од рипс-свиле амбалажу?
Мој штит и тврђава – хаљетак цветног дезена...
Па, реци ми, јесам ли, јесам ли и ја та жена?
Ти си онај титрај октобарског сунца
На површини воде у мојој стакленој чаши
И онај позни час који пре сневања бунца
Ал’ се ипак подаје оном што га плаши,
И ја у њему бивам злослутно снена
Док те питам јесам ли, јесам ли ја та жена?
Ти си онај минут у мојим грудима
Који наоблачи сва двадесет четири сата,
Заметак могућег међу свим мојим чудима,
Безгласје којим се само уздахом барата...
И једна ружа плава међу хартије склоњена
Која ни сад не зна јесам ли, јесам ли та жена...
Ти си име које прстима дошаптавам аветима ноћи
Када мраз и стакло плешу усред снежне зиме,
Онај преостали један који баш тада неће доћи
И ког ни ја, ето, немам више угостити чиме...
Али чекам ехо непознате песме познатог рефрена
Да ми каже јеси, одувек јеси управо та жена.
Овакве песме се не пишу сваки дан! Браво, песникињо.
ОдговориИзбриши