Ноћ као ватра камена
спустила се на огњиште моје.
Притисла моја погрбљена рамена
што очекују зоре да се роје.
Ноћ као стадо без пастира,
пасе воду с мог извора
срце ми црноћом влажном дира
да после дође бела зора...
Ноћ као птица без крила.
Лети мојом душом;
гутљај воде дрвене је испила.
Ноћ као жамор тишине,
цвили срцем од папира
што чека зорне даљине!
Otvori prozore ...
ОдговориИзбриши