Драгојла Дивјак Топаловић – ОДА ЖИВОТУ

 

 

Не питај ме како пркосим самоћи
јер ми звезде сјајем дотичу тишину
поред њих чежње тихо ми умину
док благо трепере у несаној ноћи.

Јутро ми је лепше када сунце сине
па топлина доспе до јастука мека
знам да ме негде моја срећа чека
а ветар ће силни да ме њојзи вине.

А дани ми некако као да заћуте
само се насмешим и наставим даље
читам кад ми време поруке пошаље
јер уливају наду за очи забринуте.

Зато ме не питај никад ништа више
живот је тајанствен,спреман за чуда
иако су литице издигле се свуда
срце које воли и стрмине брише.