Ружа цвета сред
месечине, у косу је
заденух и пођох ка
цвркуту птице, гласу
светлом и звонком
из далеког сна.
Руке, пружам испред
себе јер ослепех од
дарова што веју са
врхова, јер Он је Песма,
Он је Глас Светао и Звонак.
Када би песма уснула
и ја бих уснула тада.
Елза, покуцај на моја
врата, протреси ме исконским
ковитлацем, Елза надахни ме
песмом за Њега, јер га
чекам с вечери у златним
сандалама, јер га чекам
ружогорећи у мрком венцу,
јер чекам глас светао и звонак.
Моје сопствено срце куца.
Ми се... пољубили... нисмо...
Нема коментара:
Постави коментар