Јасна Миленовић – САМУРАЈ

 

Чудно мирна у срцу Немира,
осећам како се цепају ткања.
Ако будеш дошао у Час Цветања
прснуће вечна Огледала Свемира,
да примим Твоја Миловања.
 
Ја те чекам врбом огрнута,
треперећи иза лепезе.
Реч је одавно поринута.
Врата теби одшкринута.
Суђаја везак везе.
 
Одапета је стрела.
Кимоно  дрхти у мраку.
По месечевом зраку
по обрису тела...
Знаћу. По кораку:
 
ти имаш место у сенци,
омеђено Миром и Тишином,
покрићу се Тобом, и месечином,
и завртети на вртешци
која те најавила сном:
 
Самурај. И Латица Цвета.
Мост преко онога што раздваја.
Вео преко загрљаја.
Древна Песма. И Поета.
Мрежа косе. И дрхтаја.

Ти долазиш у Час Цветања.
Прснуће вечна Огледала Свемира.
Да примим Твоја миловања.
Да уткам у основу ткања
сав мир. У потку Немира.