Зоран Костадиновић – ⁂

Роди се.
И тако роди се песма.
с њом прича тужна:
отвори се, из које кану суза, чесма
за мене, што висим с пода, нужна!
Појурих до бурета, и то вина;
кошуљу ми поцепаше.
добих песму: сина!
Плима и осека, реке, засташе!
Сад, прошло је време
те сина перем.
По обичају: птице ка небу стреме!
Поред тога мајку синовљеву
иштем, у пепелу мога срца,
ту, у васиони где ми око грца!

Волим те... и ти то знаш?
Или не, али то ништа не значи.
Да ли ћеш да ми даш?
Поглед, на мој поглед окачи!
Већ ти пупак љубим
и усне вреле од сунца што нас греје.
Све, баш све до косе и очију, све губим губим!
Све, баш све до птице, да ли јесте? Креје!
Ближи се свему крај и свега!
А можда да сачекамо мај.
До, у шуму где су звери, бега...
Једног дана запеваћу као птица бела!
Пољубити ти врат?
Откуцава ли то, за нас задњи сат!