Видим Вас како ходате завезаних руку.
Један поглед, једно осмо свјетско чудо.
Одлазите, Ви одлазите и нећете се вратити.
Звала сам Вам име, звала Бога
ослањајући се сузом на праг Његова храма.
Никад ми кољена нису била од пластелина,
и то умијете.
Одлазите, и нећете се вратити.
Остављате снијег у постељи и танго прије лијегања,
мој печат на сљепоочници
и гребенове додирне површине прстију на образима.
Ви одлазите док Вам се сви око мене радују.
Свијет је пуст, са безброј ногу,
овај свијет гдје вјечност има крај.
Збогом, Оливере.
Нема коментара:
Постави коментар