Господе!
Сећаш ли се када ме од своје светлости
у зрно претвори?
У земљу си ме спустио, у бразду узорану.
Даде кишу, да ме жедну и ситну напојиш.
Из срца да клијам, ка сунцу и небу да растем.
Хтео си да младица озелени, да олиста, гране да развије.
Гране да обехарају, бехар плодове да заметне.
Да стасам и зрим, да благодат моју неко убере.
Жедан или гладан плодовима мојим душу да разгали.
А ја, Господе, остадох само зрно.
Ничега ми доста не беше.
Ни воде, ни сунца, ни доброте Твоје.
Ваздан тако тражећи остадох свега жељна.
Срце ми оста затворено, не проклијах.
Док сам ја чекала да се магле разиђу,
они ме тако малу у друге бразде затрпаваше.
У грумење и земљу суву бацаше.
Не знају они Господе, да зрно душу има.
Од светлости Твоје душа му је дарована.
Ораше, гребаше, кидаше, клицу да му виде.
Зрно се не отвори, оста да чека.
Кажу: "Земља јалова, зрно старо, нема живота".
Траже да га из своје њиве изваде, Господе.
У пустош да га пренесу, тамо где расте оструга и глог.
Очи им обневиделе.
Изгубиле благодат и јасновид.
Не виде зрно док им оно кроз зеницу
у душу гледа.
Само и разапето, Тебе тражи, Господе.
Зашто толико таме и пустоши?
Откуда толика хајка и похлепа,
за оно мало? За зрно?
Ако хоћеш, Ти који све можеш,
олују створи, најјачу.
Нека све узвитла и подигне ка небу.
Прах нека бескрајем разнесе.
Много је зрневља које чека и ћути.
Када се све смири, Господе.
Када се усталасана и разливена вода
врати у своја вечна корита.
Зоре поново заруде.
Сунце умивеног лица изађе на истоку.
Када све свело поново озелени у својој чистоти...
Ти Господе, учини да опет будем зрно.
Спусти ме у ту нову земљу, подај кишу.
Напој ме својом добротом.
Дај ми снаге да Твој наум и жељу испуним.
Да ми душа од клијања до зрења дође.
Нека ме уберу руке жељне лепоте и доброте људске.
Нема коментара:
Постави коментар