Недостају ми твоје песме,
Оне које ковитлају сан и јаву
У њима ми одраз светачки бљесне
Па на ме речи обрушиш кô ужарену лаву.
О како ми само твоје песме недостају.
Непромишљене, плахе, бестидне риме,
Где стојим нестварна на почетку и крају
Попут заробљене виле којој требаш дати име.
Недостају ми твоје песме, као вода
Жедној души да у твојој кô пре обитава
И да будем недовршена мисао или ода
Која платно твог срца непредвидиво осликава.
Недостају ми песме, песме твоје
И оне које никад у хратију нећеш утиснути,
Оне заборављене, оне кад смо били нас двоје
И оне што ће с тобом ноћас негде покиснути.
Твоје ми песме тако недостају.
Самоћу претачем у речи које би ти рекао,
Па њих изнова враћам меланхоличном бескрају...
И ту је, ваљда, крај моје песме. Ниси га сачекао.
Нема коментара:
Постави коментар