Јована Мицић – МЕТАМОРФОЗА

Триптих

Пешчаник

Хоћу своје лице да уједам.
Не, не свиђа ми се то.
Ову игру сенке да откривам,
бојим се да сазнам  ко је ко.
Тело је телу исти лик,
окрени да не наликујемо.
У правом одразу
прави рањава крик.
Пешчаник не заборавимо.

(Минут до метаморфозе)


Без опозива

Куда ме водиш овако
слепу и стару?
Улице моје цвеће не продају,
кише мију све да умију.
Лепа су лица умивених кипова.

Чини ли ми се или сунца миришу,
или ме душа,
овако слепу и стару,
гони на блуд?

Без опозива
приклањам се чину гонитеља.
Без опозива
метаморфоза изгара црну ноћ.

(Без права на опозив)

У јувелирницу улази старац
са брадом допола струка
са храстовом кором
у руке зараслом,
моли да казаљке
нико не дира.

(Молитвени чин ћутања)


Одвекпостојање

Помолићеш се када мук заћути.
Поклонићеш се гневу што усуд љуби.
Тело ти је оштро,
низ стуб се приклања цват.
Дуж стабла бодеж до грла,
на врху цвет.
Још једном погледај док ћутим.
Реци ми кога видиш?
Да ли те неко још моли
као ја што тебе љубим.
Поглед кроз мене, до тебе и натраг.
Нису ли твоје очи овоземаљске боје?
Опомена да вриснеш наглас.

(Вриснух у себи, вриснух наглас. Насмејах се)