Љиљана Јарић – GNOTHI SEAUTON

 

Сипљивим гласом сата откуца и дванаест ура,
мисао црна као слепило духа ноћу божура,
отргну се сећање, живље од живота,
као ноћно срце кад затрепери у крви.
Као фуснота-голгота.

Са Дунава кроз окна цвили хладна кошава,
у соби мека бела стихија сна (сан је слика смрти),
у којој и богиња месеца Селена блистава
љуби вечно уснулог смртног Ендимиона,
сан његов крти

Непрекидна тама и таложење густе празнине.
Кратки блескови наших пламених речи из даљине,
којима смо додирнули дно и сагледали границе,
у сећањима додирнули уснулој љубави лице.

Мирис музике ноћи у слуху и изгубљеној птици,
шум кроз спиралу хучи у временској честици:
Ко сам ја? Отворена Пандорина кутија. Позива Тебе,
GNOTHI SEAUTON – Упознај самога себе.

Упознај искру из Духовног језгра,
скривеног у људском срцу, попут алабастра.
Уознај Ружу срца, пут ружиног крста.
Дубоко закопана у људском бићу, блиста.
А, ипак је изван њега сама, у светлу тролиста.

Не верујем у илузију наметнутог оптимизма
гле, колико човек дубоко осећа немоћ,
као да је парализован-поглед аутизма,
у свету одвећ бездушаном куда поћ?

„Спознај самог себе”, зре реч Сократа.
„И спознаћеш свет и Бога”. У истини големој.
Ко други, до Он може да познаје своју бит?
Буди човек, тежи да будеш целовит,
бескрајно чисто пролеће, сине мој.