Јадранка Пејовић – ГДЕ СИ, ДОЂИ

 

 

О што се речи с временом сад боре
Пробуде се тако и однекуд тек дођу,
Смртни грех ми живој сваку кост сад глође
Што се творе мисли да љубав умре... Прође.

А расте као клица низ своје  распеће
Крст јој краси грану што висини води
Напаја се  водом што из земље креће
Да се чедно с муком поново роди.

У чем ћу те наћи, да л’ цвет ћеш бити,
Ружа боје крви што мирише чарно
Или облак баршун сврх плавих небеса?!

Живот ме је слагô, али немој и ти
Бол од болног једино никад нећеш скрити!
Још се лажем ту си... А ниси већ одавно.