Ина! Одшкринула си део душе своје
велике, као што и Русија јесте.
Моје руке се косе твоје боје;
збунише ме муње очију твојих честе!
Да ли би хтела да дан са мном делиш?
А свашта ми главом лута: можда ноћи?
Да ми је да постељу са мном белиш!
Да ли бисмо заједно у бескрај могли поћи?
Да нам Бог подари речи за то.
Довољно је и руке дотаћи твоје,
од црвених ружа, свету воду даш и сто
за двоје постављен; неко куца, ко је?
Држи ме чврсто испод руке
да не одлутам далеко у тајге твоје.
Па то је музика дивна, боље од сваке луке!
Боље је кад се на удицу живота закаче двоје!
Моја душа запалила се, гори!
Чујеш ли грлицу како јасно пева?
Молим те твоју душу још мало отвори,
Из очију твојих сад цвешем сева!
Како се само анђеоски смејеш
Ина, и на несрећне, што плачу
пшеницу и булке сејеш;
Груди ти од неке чудне плеве одскачу!
Осећам ти ноге беле, глатке, меке
на длан твој грлица мала слете;
Пред тобом пресушују, од туге реке
док ти очи, срце твоје небо плете!
Отишла си, као и што си дошла, тихо
остао сам као и ваздан сам.
Од јурцања за тобом сам се задихô
Требало је да ти прекрасно као и ти, дам!
Све је то оно што живот зову!
Сети ме се некад Ина са у очима сјају
ко мачке што нешто траже по крову!
Нек ти Богови све најлепше дају!
Нема коментара:
Постави коментар