Сад стоји пред вама она, коју многи
хтели су памети привести.
Њиховој памети. То није било
њено парче колача. Господо, опростите.
Она, што свесно је измакла обичном току живота
скачући у бујицу и не пуштајући
никога преко линије мажино.
Што хоће дубину, густину, ширину и висину,
али се не либи да све то и понуди.
Што неће да купује љубав околине
седећи радије у опни самоће.
Што више воли шуму од долине
због њене бесцене тишине.
Што две трећине свих речи које зна
уме да потроши на неуспела убеђивања.
Што је умало заборавила како се плаче,
па се, невољно, подсетила (ах, какав би то
тријумф радости био, али, залуд би се
радовао Јорик, Хамлете, не бива).
Она, која зна све нијансе туге
(јер срећа има само једну боју),
што јој је до љубави и до људи стало.
Без тога је изгубљена. Која каткад обуче онај
Раскољниковљев капут у ком је секиру крио, а кад се
до свог срца спусти, види, да је помало изгребано.
Која плаче због патње других јер схвата
да се свака, пре или касније, одболује
кожом, дахом и погледом, а на крају сузама.
И коначно, признаје, да скројена је од ината,
али зато, на триста хиљада хектара
црног ноћног неба,
она види баш ону звезду која јој намигује.
И то је капљица, сасвим довољна....
Нема коментара:
Постави коментар