Још су иста места где смо љубав крали,
где се звезде сјаје најлепше на свету,
где смо једно другом вечни завет дали,
дивили се свицу и пољскоме цвету.
Још ветрови благи таласају жита,
са погледом једним све смо знали рећи,
по прашњавом путу наша тајна скита,
а ми насмејани у жудњи и срећи.
Још полегла трава мирише на тела,
песма зрикаваца у даљини чује,
на пољани снова једна рука врела,
своју драгу тражи да је помилује.
Нема коментара:
Постави коментар