(Катарза)
Блаженство сли се на мене са свода,
Божјега храма Немањиног сина,
Ко другог крштења да ме скваси вода,
Што спра с мене скраму грехова и сплина;
Блаженство сли се на мене са свода.
И плакао сам; не беше ме стид;
Плач је рана душе сваког људског створа,
Намах ми сузе помрачише вид,
И сва друга чула, слух, мирис и додир,
Изгубише се, тек божански мир,
Спусти се на мене са небеских двора;
И плакао сам, не беше ме стид.
Загрлих целу земљу и сва бића,
Потрчах у сусрет својих сапатника,
Све добро и лоше тад ми се приказа,
Сабрано у безброј слика мојег жића,
Ко да од безбожника или агностика,
Преобрати ме божанска катарза;
Загрлих целу земљу и сва бића.
Крочих напоље с неком снагом новом,
И све ми би драже, небо, човек, дан,
Као да стекох неко ново чуло,
Тек откривено под господњим кровом,
Ако и сумњах сад зацело знам;
Поруших темеље где све беше труло,
И почех у себи нов да зидам храм.
Нема коментара:
Постави коментар