Баш је тајанствен и снажан ДунавТоком он људе спаја и одваја,
Плових од Београда до Текије.
Поздравих се с реком Савом,
Тврђавом старом Калемгданом,
Опеваном кулом Небојшином,
Дорћолом, Карабурмом, доњим градом.
За њима Тамиш, надође с лева
Док торњи код делте стамено чуче,
Поздрављају ласте, јата галебова,
Чамце, бродове, што плове, буче.
Негде из кабине Штраус се чује
Валцер – „На лепом плавом Дунаву“,
Мотори бродића монотоно брује
Звуци пријатно ремете нирвану.
Низ реку мир, аде, зеленило
На палуби акорди лагане музике.
Мирис реке, азурно плаветнило,
Као у колевци, све уљуљкује
Тако све до Смедеревске тврђаве,
Којој ближе прилази наш бродић,
Код ушћа мале реч`це Језаве,
Подиже је славни Ђурађ Бранковић.
Нижу се разнобојне куће и зграде,
Велике, мале, лепе и ружне
На пропланку видим винограде,
Доле димњаке старе и ружне.
Плени предивна слика спајања река:
Мораве, Нере и утихле Млаве,
С великим Дунавом Пореча и Пека
Надаље ко једна таласе праве.
Свуд лепоту моје земље гледам
Биће ми неко сећање слама
У мислима ја моје куле зидам
Миришу на камен тврђаве Рама.
Или на кулу Гопупца града
Човек је делом потопи водом
А она из воде израња пркосна
Уздижући гордо свод за сводом.
Иза ње Дунав бескрајне ширине
Стаје у Мали и Велики Казан,
Зближе се његове обе обале,
Једну таблом и означи цар Трајан.
А на обали, са супротне стране
Где беше Дакија , сад Румунија,
Осетих да из цркве брвнаре
Допире миомирис тамјана.
На тој обали са леве стране,
Ширине раширених супових крила
Посред горостасне, сиве стене,
Стоји и уклесана глава Децебала.
На том путу – Дунавом кроз историју
Низводно од Београда до Текије,
Боље упознах моју Србију
Од тад је волим још и снажније.
Нема коментара:
Постави коментар