Анђелко Заблаћански – ДИВЉА РУЖО

Моја си тишина у сваком подневном зраку,
Пољубац изгубљен између наших усана,
Мили додир светлости у живота мраку.
Дрхтава моја мисао блудна и танана.

Мој си сан, дивља ружо росом умивена,
Сан који ретко коме закуца на прозоре.
Моја ноћ од месечине и у жудњи жена,
Најдубљи уздах пред сваки долазак зоре.

Моја си тајна – а ја твој грех сладострасни.
Ти мој грех – а ја твоје ћутање што се воли.
Ми смо љубав и чежња само нама јасни,
Нас двоје смо загрљај што прија и боли.