чиста у греху
света нечистог.
Слободом опседнута,
ивицом неопрезна крећем,
у прљавштину залазим људску,
ума слепог.
Истина страшћу води ме.
И речи из нечистоће извиру,
у бесу нестајем,бежим...
Спас, где беше?!
У уму заборава,
у вратима заглављена,
неразумом опијена
међу светове тајне,
у микрокосмосу свом
дишем,
светлост и таму живим,
без правила, окова,
и пламен таме тело греје.
Свиле ноћ прекрила ме,
жеља из очију бљешти,
и бескраја загрљај.
Нема коментара:
Постави коментар