У првим сатима живота
твоје присуство и моја одсутност због варке
четири стране света улише у једну
(без почетка и краја)
трајање угледах као голубицу на прозору
која је очарала Теслу
бројећи сате пристанка заборавих и своје име
доцније се упитах
ко сам заправо ја и ко смо сви ми
који се срећемо на улици, која припада теби
као и ветар, као расуте боје неба и земље
залуд обраћање низу
и ширење руку неком ко нас позва на чај,
развлачење усана у чипке зоре
и показивања порцуланских шоља
у грч језика
(кад немамо моћ коју има Он, нити милост,
ни степен нежности)
планови човека су шаре у песку
којима се Господ насмеје и зато
не досађујем Господу са превише захтева
волим мислима, словима, речју и делом
не одустајем од живота
да живот не одустане од мене
певам убрзањем тишине
песма ме враћа детету.
Нема коментара:
Постави коментар