Сунце је спустило светлост на мене.
Светлост у мени блиска је тами.
Можда смо лежали негде на трави,
можда и нисмо били сами.
Не знам ти име, али те зовем.
Више си небо него човек.
Дрхтао је камен у мени и око нас.
Сунце је свуда по камењу пало.
Ти си затворио очи, ја сам дубоко дисала.
Сунце те је препознало.
Осмехујеш се док те гледам,
Јеси човек. Али више си ветар.
Говориш речи веће од тела.
Твој поглед се у моје речи слива.
Одавно ми нико није рекао
Погледај. И ти си жива.
Аница Манојловић рођена је 18. августа 2003. године. Живи у Блазнави код Тополе. Студенткиња је прве године психологије у Крагујевцу.
(22.април 2023)
Нема коментара:
Постави коментар