У сутон, кад морске замиришу травеИ пучином зраци сунца се притаје,
Тад моју ће душу добротом да плаве
Те очи далеке, што ми у сну сјаје.
Те очи далеке, које сваку моју
Огољену мисао претворе у цвеће,
Пред чијом добротом са осмехом стојим
И знам да заборав дотаћи их неће.
Знам, река ће свака на њих да ме сећа
И онај мост, што на небеса води,
Јер је жал за њима исто што и срећа
Кад се у вечности један сусрет роди.
Нема коментара:
Постави коментар