тешке срџбе хора гласних
свирепо ми заповеда
из чељусти модрих јасних
говор сабран злобан цео
да угуши речи хтео
понављаше једно исто
стани, стани...
мораш стати,
престати
престати...
Ко то може да угаси?
Реч живу да умори?
Умире ли моја песма,
гаси ли се сваки стих
или рима одолева најездама набуситих,
што гађају усред слова
живу љубав да убију...
Мук опсаде тада влада,
тиховањем бодрим себе.
Издисаји душе моје у стихове се растворе!
Ко то може да оспори,
Да лепоте страшћу горе
светлуцаве искре мале –
речи у вечности стале...
Небо будно оком пази
урлик гневан небом гази
дотакла сам челом небо
образима звезде кујем
гласом јасним узвикујем!
Хрли песмо у висине!
Ту ми облак бели спије.
Ко сме да ми буди чедо
кад љубави оно иште
свако слово памук меки
у свануће са мном сније
моје песме, мој свемиру,
ником не дам маштарије...
Ко још може и ко сме,
живу ватру да угаси!
Песма јечи, глас загрми
на челу се бразде множе
Ту небеско плаветнило све границе исписује...
Бразда сваку песму скрије.
Чело моје љуби небо
Заувек ми спава чедо
Успаванка песмом бдије!
10. 11. 2022.
Јагодина
Нема коментара:
Постави коментар