Ранко Павловић – У КАФАНИ, С ПЕТЕФИЈЕМ

И у мом селу бјеше кафана,
препуна чађи и задимљена,
свратиште боема и каравана,
само покаткад – понека жена.

За столом у углу, уз чокањ ракије,
ту често поноћ спајах са зором
све ћаскајући о духу револуције
са занесењаком, младим Шандором.

Ја чокањ по чокањ љуте шљивовице,
а Петефи чашу за чашом вина.
Један другоме не видимо лице,
кроз кафански дим – само празнина.

Устаје Петефи, жар му око пали.
"Слободе, љубави, мени недостаје…”
Кафана утихну, јер сви смо устали,
а пјесма жубори. Слушам уздисаје.

„Једна ме само мисао тишти…”
Из Апостола стихови затим.
Кафана умукну, тишина вришти,
док занесено стихове пратим.

Збуњено гледам други крај стола:
кад, тамо никог, чак ни винске чаше;
само празан чокањ, пун душевног бола,
наискап испија разговоре наше.

Зора је. Спремам се да кренем кући.
Док удишем свјежину новог дана,
Шандор одлази шором пјевајући:
„На крај села чађава механа“.