Недостајеш ми ти недосањана песмо
о чему другом до с косом дугом, жени.
Двоумим се да ли ја и песма уопште јесмо?
Можда ће жена рећи кад одоре скине: не блени!
А ја те само као воду што тече волим.
Очима својим ноге, руке, пупак, груди једре твоје гутам!
Шта ли то и где, али јако, баш јако горим?
Ако ти пољупцем косу твоју не залепршам, па нећу ваљда да залутам?
Сад баш видим воду мутну наше реке,
а истине ради некад је бистра, па и плава.
Неко, што се волимо, спрема црне пендреке!
Неком чак и оде с рамена, са сузом у оку, глава!
Али, чудо, од њих остадоше тужне песме, меке?
На труплу расцвета се росно цвеће.
Зачу се свирала од жуте врбе.
По обали се утвара грозна шеће.
Полете птица да спаси своје птиће,
њихово гнездо крилима покри.
И од птића, још мало, песма чарна биће!
Ево већ свиће
Нема коментара:
Постави коментар