Душан Ђорђевић Нишки – СРБИЈО

Будале су с очима слијепе, које виде а залуду виде;
Требају им за просте
потребе ка осталој исто животини...
2.365. Горски Вијенац, Његош

Од чега си бременита,
Тешка, рашчупана
Србијо, земљо племенита,
Од чега – изнутра и извана?

Од чега си озвездала,
Са ким занела,
Кога у обнов родила,
Коме пород дала?

Од кога манастире браниш,
Косовском равницом, као булке
Кровове набрекле од крста,
Кога Србијо, мајко, тамо храниш,
Имаш ли савијена три прста?

Каменом и праћком на железо,
Орао, катран, на застави
Србијо, Бонстил је твоје жезло,
Утробу твоју раставило!

Траг боја, онда и сада се тражи,
Кукавица под Шаром се свила,
Унуцима миром шири лажи,
Србијо, ућутана, мати наша мила?

Отето нам миром доћи неће,
Незналице Србијо, погледај у небо
Там су Лазар и распеће
Српства старог, српство ником не дај!

Да л' час задњи унуцима стиже
Што српства сећати се неће,
Шаренило лажи у књигама им ближе
И опет испочетка, запалите свеће!

Тропрст на чело, па лево, па десно,
На пупак, стомак твој, набрекли,
Србијо, мати,
У души мир, али нам је тесно!

Потамнели свеци, молите се
Ко Јустин и Николај, Владика
Ко свети Сава и Симон свети,
За мудрост, за храброст –
Бирај Србине, брате
Лаж или хук
За име
За крст
За јунаке
Чија песна у заборав,
У драч и ветар кане
Кап по кап ко песак у Клепсидри!